Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Kao na­uč­ni rad­nik i aka­de­mik, pro­fe­sor Zo­ran La­kić bio je član de­le­ga­ci­je CA­NU ko­ja je sa al­ban­skim ko­le­ga­ma pot­pi­sa­la Pro­to­kol o na­uč­noj sa­rad­nji dvi­je na­ci­o­nal­ne aka­de­mi­je, što je is­ko­ri­stio za obi­la­zak ne­kih mje­sta su­sjed­ne dr­ža­ve: „Iako su­sjed­na – Al­ba­ni­ja je pret­po­sled­nja u ni­zu evrop­skih ze­ma­lja ko­je sam imao pri­li­ku da po­sje­tim. Otvo­rio sam „svo če­tvo­ro oči­ju” da bo­lje vi­dim ku­da pro­la­zim i da do­bro za­pam­tim to što vi­dim. I otvo­ren da bu­dem – ma­lo što mi se to­ga svi­dje­lo na pu­tu do Ska­dra. Ne­plod­na rav­ni­ca. Pu­no sme­ća. I osta­ci ma­lih bun­ke­ra iz vre­me­na En­ve­ra Ho­dže. Vi­de se ono­li­ko ko­li­ko ho­će­te da ih vi­di­te. Pa­da­ju u oči re­klo bi se za­to što se ne­ma šta dru­go vi­dje­ti. Tek ma­lo ži­vo­ta vi­di se kroz ma­la na­se­lja. Jed­no od njih je i pra­vo­slav­na-srp­ska Vra­ka.
Na­ša sa­zna­nja o Ska­dru su mno­go ljep­ša od ono­ga što vi­di­mo. Ni­smo na­i­šli ni na je­dan se­ma­for. Ne­ma ni spo­me­ni­ka, dža­mi­ja, cr­ka­va. De­kre­tom je bi­la za­bra­nje­na vje­ro­i­spo­vi­jest u Ho­dži­no vri­je­me. Ru­še­ni su re­li­gij­ski objek­ti, a po­di­za­ni su bun­ke­ri – kao kraj­pu­ta­ši. Ka­žu da ih je po­dig­nu­to 750 hi­lja­da. Ne­vje­ro­vat­no i za da­na­šnjeg mla­dog Al­ban­ca. A isti­ni­to!
Sli­čan pej­zaž je i na pu­tu Ska­dar–Ti­ra­na, s tim što se vi­di da je ze­mlja plod­ni­ja. No­vo­grad­nja do­mi­ni­ra. I pu­te­vi se gra­de, pa se spo­ro vo­zi. Ne za­u­sta­vlja­mo se ni­gdje. Ni­šta nas to­li­ko ne pri­vla­či. Sa­mo gra­bi­mo pre­ma Ti­ra­ni.
I Ti­ra­nu kao i sva­ki dru­gi grad – tre­ba osje­ti­ti. U cen­tru je sve pro­jek­to­va­no kao za bi­lo ko­ji ve­li­ki grad – sa zgra­da­ma u ze­le­ni­lu i ši­ro­kim bu­le­va­ri­ma. To pri­pa­da zlat­nom pe­ri­o­du raz­vo­ja od 1929. do 1943. go­di­ne, ka­da se u ovoj ze­mlji do­bro usto­li­čio ita­li­jan­ski ka­pi­tal. I da­nas je ita­li­jan­ski uti­caj vr­lo jak. Svu­da je pri­su­tan. Po­ti­snuo je čak i na­ci­o­nal­nu ku­hi­nju u ugo­sti­telj­stvu. Ne­ma ču­ve­nog al­ban­skog ko­nja­ka Sken­der-be­ga. Svu­da se slu­že ita­li­jan­ska pi­ća. Čak i u ma­loj Vra­ki u ka­fa­ni­ci „Mon­te­ne­gro”, ko­ju dr­ži po­to­mak ne­ka­da broj­nih mje­šta­na po­ri­je­klom iz Cr­ne Go­re.
Od pri­je 10-15 go­di­na Ti­ra­na je ve­li­ko gra­di­li­šte... Ima­la je 250.000 sta­nov­ni­ka, a da­nas ih ima bli­zu mi­li­on, ka­žu nam. Ni­kle su mno­ge vi­še­sprat­ni­ce. I još se po­di­žu. Otu­da mno­go pra­ši­ne. Od ne­ka­da­šnjih par ho­te­la, da­nas ih ima pre­ko 100. Naj­vi­še u pri­vat­nom vla­sni­štvu. Sku­pi su – 50 do­la­ra spa­va­nje, ima i sku­pljih. Ali ne­ma do­volj­no go­sti­ju. Ma­lo je svi­je­ta na uli­ca­ma, po­go­to­vo že­na.
Ne­ka­da je u sa­mom cen­tru bio kvart za po­tre­be CK KP Al­ba­ni­je. Ta­mo se i da­nas na­la­ze pa­la­te – re­zi­den­ci­je En­ve­ra Ho­dže i Meh­me­da Še­hua. Pro­mi­je­nje­ni su sa­mo sta­na­ri, osta­lo je sve isto. Čak i stra­ža sa ka­la­šnji­ko­vi­ma ne o ra­me­nu, već u ru­ci. Re­kli su nam da Ho­dža ima dva si­na i kćer­ku. Si­no­vi su mu in­že­nje­ri, a kćer­ka ar­hi­tek­ta. I sa­da­šnja dva pot­pred­sjed­ni­ka Al­ban­ske aka­de­mi­je su Ho­dži­ni bli­ski ro­đa­ci, ina­če, ugled­ni na­uč­ni­ci u obla­sti pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka...
Ta no­vo­grad­nja pri­mjet­na je na­ro­či­to u Dra­ču – dru­gom gra­du po ve­li­či­ni i glav­noj lu­ci u Al­ba­ni­ji, ali i eks­klu­ziv­nom lje­to­va­li­štu. Ho­te­li su na­čič­ka­ni uz pje­sko­vi­tu oba­lu, či­je vi­di­ke za­tva­ra gra­đe­vin­ski ot­pad.
Na­ši do­ma­ći­ni su vr­lo ne­po­sred­ni i do­bri sa­go­vor­ni­ci. U ne­zva­nič­nim raz­go­vo­ri­ma do­ta­kli smo se mno­gih te­ma, naj­vi­še o isto­ri­ji me­đu­sob­nih od­no­sa i o or­ga­ni­za­ci­ji na­uč­nog ra­da i uni­ver­zi­tet­ske na­sta­ve. Ima­lo se šta re­ći i šta ču­ti, re­kao bih, na ko­rist svih.
Aka­de­mi­ja je smje­šte­na u zgra­di par­la­men­ta, ko­ja se na­la­zi u ras­ko­šno li­je­pom par­ku, u elit­noj grad­skoj če­tvr­ti. Obez­bje­đe­nje je i ov­dje – na go­tovs. Kon­tro­li­še nas. U sa­moj zgra­di na­i­la­zi­mo na fo­to­gra­fi­ju pr­vog pred­sjed­ni­ka Aka­de­mi­je ko­ja je osno­va­na 1972. go­di­ne. To je Aleks Bu­da, ko­ga sam upo­znao na me­đu­na­rod­nim sku­po­vi­ma. Bio je isto­ri­čar i po­li­glo­ta. Ne­po­sre­dan u ko­mu­ni­ka­ci­ji. Zra­čio je do­bro­du­šno­šću i uli­vao po­vje­re­nje. Sje­ćam se na­še kon­ver­za­ci­je na fran­cu­skom; sa dru­gi­ma se spo­ra­zu­mi­je­vao – na ru­skom, nje­mač­kom. In­spi­ri­sao me da ga pi­tam da li ra­zu­mi­je srp­ski i od tog tre­nut­ka smo raz­go­va­ra­li na srp­skom. Pri­čao je da je bio u Pod­go­ri­ci 1935. go­di­ne. Dra­go mi je bi­lo ka­da sam ugle­dao nje­go­vu sli­ku. Pod­sje­ti­la me na ra­ni­je su­sre­te...
Vra­ća­mo se ku­ći i raz­go­va­ra­mo o sve­mu što smo vi­dje­li i ču­li za vri­je­me krat­kog bo­rav­ka u Al­ba­ni­ji”, za­vr­ša­va pro­fe­sor Zo­ran La­kić ovaj pu­to­pis.
(Na­sta­vi­će se)